Mi u Istinomeru*, od samog početka Politikinog serijala o „finansiranju“ dela nevladinog sektora u Srbiji, razvili smo jedan poseban instrument za merenje efekata ovakvog „istraživačkog novinarstva“ – broj odgovora koje su naši zaposleni morali da daju smrknutim neznancima, komšijama, poznanicima, daljoj i bližoj rodbini na pitanja o tome – čime se vi zaista bavite i da li „mutite vodu“ za strane novce, a protiv države Srbije?
Smatrali smo da nema svrhe odgovarati, dok god su ljudi iz Politike, do poslednjeg slobodnog novinara, uporni u tome, da pod floskulom – JAVNOST Srbije ima pravo da zna ko i kako finansira jedan deo civilnog sektora – prikrivaju efekte i prave namere svojih članaka.
No, kako to već biva – da svaka istina na kraju izadje na videlo, tako je i Politika poslednjim člankom u nizu, prešla sve istanjene granice između „istraživanja“ i pamfleta – i prepustila se onom novinarstvu po kome je bila poznata 90-tih – krenula je da broji krvna zrnca donatora i pretura po njihovoj nacionalnoj pripadnosti i pojedinačnim (antisrpskim, normalno) biografijama, sve u težnji da upotpuni sliku i za one sa slabijim kartama, koji, na osnovu početnih članaka nisu iz prve prepoznali u delu nevladinog sektora „strane plaćenike“ i „narodne neprijatelje“. Tome nesumnjivo služi i autoriret analitičara omiljenog kod svih srbijanskih desničara Obrada Kesića, koji nepogrešivo prepoznaje sve zle namere zlog novca braće Rokfeler – od Kine pa do Srbije.
Rečju – vrag je odneo šalu. Na ovakvo pisanje Politike već se mora reagovati:
Politika, ne sme sebi da dozvoli da još jednom sklizne u huškačko-udbaški ton kojim se gotovo samouništila 90-tih. A ako Politika misli da sme, onda bi država, kao vlasnik, morala da se distancira od takvog pisanja. Pod uslovom da država, sa svojim nadzornim mehanizmima, želi da pokaže da je zaista drugačija od one, kojoj je Politika bila jedan od oslonaca u borbi protiv suseda, Zapada, EU, Amerike i POGOTOVO svih domaćih izdajnika.
Zato pozivamo Politiku da vrati ovaj razgovor, tamo gde mu je mesto. Hajde da ne pravimo aferu od inače transparentnih podataka, hajde da ne teramo ovo društvo ponovo u ksenofobiju, hajde da se ne bavimo zlim politikanstvom.
A prava tema za nas u Istinomeru je – analizirajmo šta je to čime se Istinomer bavi, o čemu i na koji način piše, jer je za javnost Srbije to jedino relevantno. Nema krivca bez počinjenog dela, niti izdajnika bez izdaje. Hajde, tim povodom da se zapitamo da li je Srbiji potreban medij koji se godinama, sa istom analitičkom predanošću, pod evo već tri vlade, bavi transparentnošću našeg političkog prostora, istinitošću iskaza naših političara i njihovom odgovornošću za javnu reč i sopstvene postupke. Ima li ičeg lošeg, neistinitog, zlonamernog, plaćeničkog ili izdajničkog u našim tekstovima?
Mi polazimo od stava da niko nije i ne bi smeo da bude a priori izdajnik, da se ne postaje automatski izdajnik, ako se u svom radu oslanjaš na novac iz inostranstva, jer bi tako, na primer, celu državu Srbiju, na čelu sa njenom Vladom morali proglasiti izdajničkom. Još manje je, a priori patriota neko samo zato što ga finansira srpska Vlada.
Mislimo da smo takve podele u našem društvu prevazišli, da smo stigli do toga da se slažemo da su one generalno postale besmislene i zato želimo da otvorimo jedino moguće pitanje, koje iz ovakvog pisanja Politike proizilazi – kome danas u Srbiji smeta da se otvaraju teme o kojima se inače, najčešće u medijima ćuti? Kome odgovara jednoumlje? Ko bi da spreči da se otvoreno i analitično raspravlja o korupciji, nepotizmu, istinama i lažima političara sada i ovde?
Da budemo sasvim jasni – nije dobro da Politika defamira i izlaže Istinomer linču. Obrnuto je – dobro je da Istinomera bude mnogo više na stranicama Politike. U bukvalnom i prenesenom smislu.
Autor: Tim Istinomera
*tekst je u potpunosti preuzet sa sajta Istinomer: