„Izazovi inkluzivnog obrazovanja“ bila je tema četvrtog gradskog foruma, održanog u Media i reform centru Niš. O inkluziji, radu Interresorne komisije za procenu potreba za dodatnom obrazovnom, zdravstvenom i socijalnom podrškom detetu ili učeniku, problemima sa primenom njenih preporuka, ali i o tome u kojoj meri one utiču na poboljšanje inkluzivnog obrazovanja u niškim školama govorili su Marija Pavković iz te komisije, Ljiljana Tošić-Radovanović, regionalna koordinatorka Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju, i Darko Ignjatović, sociolog iz Društva za razvoj dece i mladih – Otvoreni klub. Razgovor je vodila Marija Marinković.
Interresorna komisija iznosi preporuke za lakše izvođenje nastave za decu kojima je pomoć potrebna. Koordinator komisije Marija Pavković kaže da se roditelji obraćaju sa zahtevima za promenu nastavnog plana i programa u skladu sa poteškoćama u radu svakog deteta ponaosob. Komisija potom daje preporuke na koji način prilagoditi nastavni plan detetu. „One, međutim, često ostanu samo na papiru zbog manjka novca u budžetu za sprovođenje preporuka komisije“, kaže Pavkovićeva.
Učesnici foruma saglasni su da je Interresorna komisija opterećena prevelikim brojem zahteva, jer je i jedina na nivou grada. Prvobitna zamisao bila je da svaka opština ima svoju komisiju. Ljiljana Tošić-Radovanović kaže da je za njen rad neophodan fond pomoću kog bi mogle da se nesmetano sprovode preporuke. Takođe, situacija u radu komisija razlikuje se od grada do grada. Kao pozitivan primer ona je istakla opštinu Bela Palanka, gde su preduzete sve potrebne mere podrške za jednu slepu devojčicu.
Kako su učesnici foruma zaključili, najvažnija stvar u inkluzivnom obrazovanju jeste senzibilitet onih koji treba da pruže neposrednu podršku deci sa poteškoćama u radu. Bez toga, slažu se, nikakav novac ne može promeniti stvari nabolje.
Prema rečima Darka Ignjatovića, podaci dobijeni u istraživanju o tome koliko su deca upoznata sa inkluzivnim obrazovanjem bili su očekivani i alarmantni – čak 85% dece uopšte nije čulo za ovaj pojam. On smatra da je razlog tome što nastavnici ne govore dovoljno deci o ovoj temi i nedovoljno ih upućuju na to kako da se ophode prema vršnjacima koji su drugačiji. „Diskriminacija je posledica neznanja, a pozitivan odnos prema različitostima mora da se gradi prvo u porodici, a potom kroz školovanje“, dodaje Ignjatović.
Ljiljana Tošić-Radovanović saglasna je da ima pomaka u sprovođenju inkluzivnog obrazovanja u školama, ali da je napredak u svakoj školi različit. Ona kaže da je javnost nedovoljno informisana o inkluzivnom obrazovanju. Ističe da deca uče po modelu i da je najbitnije da se najpre odrasli ponašaju kako treba prema osobama sa poteškoćama, pa će takvo ponašanje preuzeti i deca. „Bogati smo samo onoliko koliko smo drugima pomogli. Humanost i posvećenost“, kaže Ljiljana Tošić-Radovanović, „prilika su da se prevaziđe sopstveni egoizam“.