I, šta vam je plan za sledeću godinu?“ Ako radite u donatorskoj organizaciji, to je, u načelu govoreći, među boljim pitanjima koje možete da postavite. Želite da budete sigurni da novac koji dajete ide na pravo mesto i za prave stvari. Želite da pomoć dođe do ljudi koji imaju viziju, a potom i realističan plan o tome kako da je ostvare. I zato ih pitate.
Sekund kasnije, iz rezigniranog pogleda mog sagovornika M, vlasnika televizije u jednom od gradova u Srbiji koji nisu glavni, shvatam da je pitanje bilo neumesno.
„Da preživimo, ako može“, odgovara mi jetko.
Vredi primetiti: upotreba množine u M-ovom odgovoru zapravo odražava jedan mali kuriozitet. Naime, M. nije samo vlasnik lokalne televizije. On je ujedno i urednik, kamerman i novinar. Kad zatreba, M. ume i da montira priloge. A zatreba svaki put kada montažer P. ima važnija posla, odnosno plaćenija posla, jer za posao na M-ovoj televiziji nije plaćen od marta prošle godine. „Ali dobro“ – kažem ja, glasom koji bi trebalo da zvuči ohrabrujuće: „Sad kad krene ovo projektno finansiranje, možda uspete da dođete do nekog novca…“ M-ov pogled ne odaje uverenost u to. Naprotiv. Nedavno usvojeni „medijski zakoni“ predviđaju privatizaciju osamdesetak „državnih“ medija – onih koji su do sada bili finansirani iz lokalnih, pokrajinskih ili republičkog budžeta, i zahvaljujući tome, u startu ostvarivali bolju tržišnu poziciju od privatnih medija. Od sada, umesto direktnog finansiranja male grupe povlašćenih medija, koje je za sobom povlačilo i povećanu mogućnost nedozvoljenog uticaja vlasti na njihovu uređivačku politiku, prisustvo javnog interesa u medijskom izveštavanju biće obezbeđeno kroz konkurse za projekte na koje će moći da se jave svi. U paketu, ovo bi trebalo da stvori poštenije uslove na tržištu i, sa stanovišta interesa javnosti, kvalitetniji medijski sadržaj. No, ko garantuje da će konkursni novac biti deljen nepristrasno i po jasnim i transparentnim kriterijumima i procedurama? „Naravno da će vlast pokušati da sačuva svoje medije“, kaže M. „Ja tebi novac, ti meni pozitivno izveštavanje. Naći će oni način da zaobiđu pravila“. U ime odbrane demokratskih institucija naše države, voleo bih da mogu da se suprotstavim M-ovom hroničnom defetizmu nekim snažnim kontraprimerima; recimo – sigurno ste čuli za opštinara koji je dao ostavku pošto je utvrđeno da je na tenderu za javno informisanje forsirao medij koji je bio naklonjen njegovoj partiji? Niste? Nisam ni ja. Zato menjam temu. „A kako stojite sa oglašavanjem? Sigurno postoji neki način da se izvučete…“ M. odmahuje rukom: „Znate li koliko koštaju naše reklame? Trideset sekundi termin, sedam emitovanja dnevno, mesec dana, to je 210 emitovanja. Cena tog paketa je 20.000 dinara…“ (Na brzinu preračunavam cenu po emitovanju. Da, to je manje od 100 dinara.) „… i evo, pre dve nedelje mi se javila jedna autoperionica. Bilo im je skupo“.
Naravno da im je bilo skupo. Za 20.000 dinara morate da operete baš mnogo automobila, posebno u gradovima koji nisu glavni. Pored toga, oglašivači obično vole medije koji su gledaniji od drugih, a mediji koji jedva spajaju kraj sa krajem to veoma često nisu. Istovremeno, oglašivači, posebno oni koji su u dobrim odnosima sa nekim iz lokalne vlasti, obično ne vole medije koji tu vlast stalno nešto zapitkuju i kritikuju. A M-ova televizija je jedan upravo takav medij. Evo, maločas je pored nas prošao gradski odbornik koga je M. nedavno nagazio zbog neke pronevere u prošlom sazivu. Na M-ov pristojni pozdrav, ovaj je odgovorio nonšalantno i preteće: „Pazi se, druže, ničija nije do zore gorela“.
I otišao. I dok sam ja stajao potpuno zabezeknut, M. nije ni trepnuo. Navikao je. Čoveče, pomislih, kako je uopšte moguće naviknuti se na tako nešto? Uostalom, zato sam i došao u njegov grad. Da vidim kako mu je. Da ga pitam kako izdržava. Da razumem odakle mu hrabrost da nastavi. Tada se setim kako se zove organizacija iz koje dolazim, i shvatim da za neke ljude, i za neke medije, povlačenje jednostavno nije opcija. I da smo mi – a pod „mi“ mislim i na Vas, draga čitateljko i dragi čitaoče – tu da ih podržimo. I to ne samo iz moralnih, već i iz duboko praktičnih razloga: bez njih, ništa od nas neće ostati.